Žarko Šešum na slatkim mukama

Sreći nije bilo kraja kada se među naše polaznike pojavio promoter Kampa „Bogdan Rodić“ i srpski rukometni reprezentativac Žarko Šešum. A kada se obukao u sportsku opremu, uzeo loptu u ruke i počeo s mališanima da trenira, da im ukazuje na greške i da ih ispravlja, radna temperatura i elan za rad i nova usavršavanja dostigao je vrhunac. Svi polaznici su zaboravili na početne upale, a misli su im tada bile usmerene samo u jednom smeru – kako što više pokupiti poteza i caka i oponašati levog beka nemačkog Gepingena.
S velikim uspehom su kamperi izvršavali pred njih postavljene zadatke, a iskreno i Žarku nije bilo teško da im se posveti i preda. I njemu je srce bilo puno, pogotovo što se podsetio na svoje prve korake i boravke u kampovima. Ni grupna i pojedinačna slikanja mu nisu teško pala, međutim kada su počela pitanja malih „novinara“, Žarko se našao na slatkim mukama, a trebalo je dati iskrene odgovore na sva dečija pitanja. Neka od njih podelićemo s vama.

STEFAN VASIĆ: Kako ste postali reprezentativac?
ŽARKO ŠEŠUM: Kada pogledam s ove distance, bio je to dug i mukotrpan put, uz mnogo odricanja. Najpre sam trenirao u mom klubu u Sintelonu, na kampovima, igrao u ligama mlađih kategorija, pa u vršnjačkim i starijim selekcijama liga, da bi potom dobio poziv za kadetsku, juniorsku i na kraju seniorsku reprezentaciju.
JOVAN NIČIĆ: Koliko dugo trenirate rukomet?
ŽŠ: Evo, već je prošlo 17 godina.
SERGEJ VIDAKOVIĆ: Koliko visina utiče na dobru igračku karijeru?
ŽŠ: Ona nije toliko bitna, jer svaki igrač, bez obzira na visinu, može da bude dobar i koristan dobrim odabirom pozicije na kojoj će da igra. Obično viši igrači igraju na beku, nešto niži na krilu, oni malo deblji na pivotu, ali i u obrnutim slučajevima mogu da budu podjednako uspešni. Bitna je volja, želja i upornost.
ALEKSANDAR SOKIĆ: Kako je igrati u najboljoj ligi na svetu?
ŽŠ: Prelepo. To je ono čemu svi mi rukometaši težimo, čemu se nadamo. Kao deca maštamo da igramo u najboljoj ekipi, najjačoj ligi, sa i protiv najkvalitetnijih igrača, pred krcatim tribinama, u sjajnoj atmosferi… To je san, a meni se ostvario i ja sam presrećan.
MARKO ŠEŠUM: Da bi postao dobar rukometaš, koliko je važno da budeš i dobar učenik?
ŽŠ: Jako bitno, jer te dve stvari su jako povezane i ne mogu da idu jedna bez druge. Za sve ima vremena, samo je potrebna dobra organizacij.
MILAN MIHAJLOV: Koji vam je najomiljeniji klub u kome ste igrali?
ŽŠ: U dosadašnjoj karijeri sam igrao u samo tri kluba, a izabrao bih moj prvi klub, u kome sam ponikao, Sintelon iz Bačke Palanke, u kome sam igrao 9 godina, do svoje 20. U njemu sam stekao najbolje drugove, naučio najviše o ovom sportu, trenirao sam i igrao iz zabave i ljubavi i za njega me vežu najlepša uspomene.
JOVAN NIČIĆ: Da li ste dodatno vežbali i posle treninga u klubu?
ŽŠ: U klubu sam trenirao dva puta dveno, u međuvremenu išao u školu. Svaki slobodan trenutak jurio sam za loptom, grabio sam da treniram i uvežbavam ono što sam naučio od trenera, koji je ujedno bio i moj nastavnik u školi.
ĐORĐE POPOVIĆ: Da li imate tremu pred bitnu utakmicu?
ŽŠ: Na početku je toga bilo, a kasnije je to prešlo u nestrpljenje da što pre počne utakmica. Svako reaguje drugačije, čak neko i posle 15 godina igranja rukometa ima tremu.
LAZAR JOVANOVIĆ: Koliko dnevno imate treninga u klubu i u reprezentaciji?
ŽŠ: Sve zavisi od procesa treninga i u kojoj si fazi. Ne trenira se isto u pripremnom periodu, pred utakmicu…

… u tom trenutku zazvonio je telefon najmlađem kamperu Luki Tulaću (10), a Žarko je odmah odreagovao…

ŽŠ: Luka, za ovo bi sada bio kažnjen, jer za vreme treninga, zajedničkog sastanka ili druženja ne sme da se koristi telefon! (Zavladao je gromoglasan smeh u sali, a Luki je bilo neprijatno, pokušavao je da utiša telefon, ali mama je bila uporna… Eh, te mame!)
DUŠAN MAČKIĆ: Da li ste upoznali igrača koji igra rukomet zbog novca, a ne iz ljubavi?
ŽŠ: Ima i takvih, ali jako malo. Onda bi išli na fudbal, a ne rukoemt. Uglavnom svi koji počnu da treniraju rukomet to rade iz ljubavi.
DUŠAN MAČKIĆ: Kako ste se osećali kada ste izgubili od Danske u Areni u finalu EP?
ŽŠ: Tužan, i to jako. Ali, kada je neko bolji od vas, onda morate da mu stisnete ruku i čestitate na pobedi. U sportu se to često dešava, tako da moraš i da imaš tu crtu u sebi. Međutim, kako je vreme odicalo sve mi je bilo draže, pogotovo što smo npravili veliki uspeh.
ĐORĐE POPOVIĆ: Da li koristite alkohol?
ŽŠ: Iskreno, jesam, ali u umerenim količinama, i to kada nema treninga i kada sam napunio 18 godina.
JOVAN NIČIĆ: Da li ste se mnogo odricali tokom karijere?
ŽŠ: Mnogo. Ni sam ne znam koliko sam propustio rođendana, ekskurzija, izlazaka, druženja… Ali nije mi žao.
DUŠAN MAČKIĆ: Koji je najbolji igrač s kojim ste igrali?
ŽŠ: Srećom bilo ih je mnogo, a izdvojio bih Islanđanina Olafura Stefansona, najboljeg igrača na svetu svih vremena. Završio je dva fakulteta, trenersku školu, izmislio igru sličnu monopolu, a bio najbolji na svetu. Da nije pametan igrač i veliki profesionalac ne bi ni imao tako uspešnu karijeru. Igrao je do 38. godine.
STEFAN MARKOVIĆ: A koga biste dobrog igrača izdvojili iz Sintelona?
ŽŠ: U jednom periodu u klubu je bilo mnogo tadašnjih i potencijalnih reprezentativaca poput Marka Vujina, Bojana Beljanskog, Dragana Sudžuma, Rajka Prodanovića, Dobrivoja Markovića, Danijela Šarića, Nebojše Golića, Danijela Anđelkovića, Nikola Kojić…
ĐORĐE RAJIĆ: A s kojim ste se najviše družili?
ŽŠ: S mojim vršnjacima s kojima sam bio i u reprezentaciji i osvajao medalje: Rajkom Prodanovićem, Dobrivojem Markovićem i Bojanom Beljanskim.
ĐORĐE RAJIĆ: Da li ste bolji od Mike Hansena?
ŽŠ: Šta ti misliš Jovane? ĐR: Ja mislim da jeste! ŽŠ: E, pa hvala ti Jovane!
DUŠAN MAČKIĆ: Gde biste voleli da okončate karijeru?
ŽŠ: U Srbiji, najviše u Sintelonu, ali to će zavisti od raznih okolnosti.
SERGEJ VIDAKOVIĆ: Koliko ste visoki?
ŽŠ: 196 cm, a ti i koje si godište? SV: 178 cm, 2000. godište.
JOVAN NIČIĆ: Koji klub volite da pobedite u Bundesligi?
ŽŠ: Kil.
JN: A koji vam je najdraži deo karijere?
ŽŠ: Kada sam išao po kampovima, tada sam upoznavao drugare iz različitih krajeva, klubova, navika, mentaliteta… To te oplemenjuje.
DUŠAN MAČKIĆ: Da li ste se posvađali sa saigračima?
ŽŠ: Bilo je, ali to je više sugob mišljenja i diskusija u vezi rukometa, taktike… Ali, to traje 10 sekundi, niti je strašno, a ni ozbiljno.
SERGEJ VIDAKOVIĆ: Jeste li se ikada dopingovali?
ŽŠ: Nikada to nisam koristi, a niti ću! Ni vama to ne bih preporučio!
JOVAN NIČIĆ: Koji vam je omiljeni klub?
ŽŠ: Gepingen za koji sam sada potpisao i čije ću boje braniti naredne dve sezone.
SERGEJ VIDAKOVIĆ: Kako je bilo igrati protiv Julen Aguinagalde Akizua?
ŽŠ: Teško je igrati protiv igrača takvog kalibra i toliko mišića.
JOVAN NIČIĆ: Imate li fejsbuk?
ŽŠ: Nemam FB, ali na TWITER-u sam aktivan.
Pitanja je bilo u nedogled, nije im se nazirao kraj, ali vreme večere prekinulo je jedno predivno druženje sa sjajnim rukometašem i čovekom Žarkom Šešumom.
Žarko, srećno do sledećeg susreta!