Ono čega smo se pribojavali, obistinilo se. Gostovanja u Belorusiji, Slovačkoj i Hrvatskoj u samo deset dana ostavilo je traga. Premor igrača usled više hiljada pređenih kilometara znatno je uticalo na fizičku nadmoć protivnika. Istini za volju i kvalitet je na njegovoj strani, ali je hrabrost naših rukometaša ponovo bio na najvišem nivou.
Zagreb je u prvom poluvremenu imao najveću prednost od pet golova, a naši rukometaši mogli su do egala da nisu propustili nekoliko ”zicera”. Vojvodina je dva puta prišla na minus dva i imala jedan na jedan situacije, a umesto gola omogućila je protivniku ”lak” pogodak iz kontranapada, ujedno i gol u poslednjoj sekundi prvog dela (10:13). Naši bekovi imali su slab procenat realizacije sa devet metara, ali su tek na momente koristili kretnju na crti, te ulazili u prostor odakle su bili preciziniji. U uvodnim minutima nastavka usledio je pad koncetracije u odbrani. Naši rukometaši ”vijali” su vođstvo protivnika i opet prišli na minus tri. Po istom scenariju prokockano je nekoliko prilika u napadu, te je protivnik u poslednja dva minuta još i uvećao prednost za konačnih Zagreb – Vojvodina 29:24.

Ponovo nas je oduševila igra juniora Milana Jovanovića, strelca četiri gola, uz samo jedan promašaj, ali i racionalna stoprocentno efikasna igra Serga Datukašvilija 4/4.
Tako je jedna od najboljih evropskih ekipa svih vremena pokazala snagu, iako veoma mlad sastav Zagreba, dokazao je da je i dalje pretedent ka najvišim dometima. Naša Vojvodina ostaje uz rame sa najboljima. „Igrači postaju čvršći“ što bi rekao naš trener, a to je jedini recept ka dostizanju nivoa igre za osvajanje trofeja na domaćoj sceni i nastavku dominacije u srpskim prilikama, što je još važnije, dugoročno, put ka sistemu dostojnom standardu igranja u Evropi.