U rubrici „Upoznajte Vošine mlade nade“ predstavljamo Nikolu Arsenića, srednjeg beka, igrača rođenog 1996.godine.

   

Gde si rođen i gde si naučio prve rukometne korake?

Rođen sam u Novom Sadu. Mogu reći da sam prve rukometne korake naučio na Detelinari, na betonskom terenu na Radničkom. Trenirao me je Zoran Ranisavljević, popularni Mrvica. Pokazao mi je prve rukometne štoseve. Potom sam otišao u Kać, bio u mlađim kategorijama Jugovića sve do 14.godine, kada sam došao u Vojvodinu.

Kako gledaš na to što si deo tima višestrukog državnog prvaka?

Ponosan sam. Čast mi je da sam deo takve ekipe. Hoću da Vojvodina sa mnom bude još uspešnija, želim da značajno utičem na njen dalji šampionski put.

Ove sezone igrao si u "Maks-Šmeling" areni u Berlinu. Kakav je osećaj?

Fenomenalan. To je nešto što se teško može rečima dočarati. Igrati pred 8.000 gledalaca, u areni u kojoj je kompletna organizacija utakmice osmišljena do najsitnijih detalja, to je neverovatan spektakl. Zahvalan sam Vojvodini što mi je pružila šansu da se sa tek 18.godina takmičim u EHF kupu. 

Ko ti je rukometni idol?

Nikola Karabatić. Tako me i zovu saigrači (smeh). 

Ko ti daje najviše saveta, a sa kim se navjiše družiš u ekipi?

Uroš Elezović me najviše usmerava, a najviše se družim sa Milanom Jovanovićem. Mi smo tandem (smeh)!

Kako je raditi sa trenerom Dorđem Ćirkovićem?

Najiskrenije kažem da je on za mene najbolji trener sa kojim sam radio. Vrhunski stručnjak. Mogu individualno da napredujem, jako bih voleo da što duže ostane u Vojvodini, a i ja sa njim. 

Kako provodiš slobodno vreme?

Iskreno, igram basket na ulici ili jednostavno slušam muziku.

Hobi?

Možda će malo zvučati čudan moj hobi, ali ja sam kolekcionar pehara i medalja. Naravno, svojih. Imam trenutno 15-et pehara. Nadam se da ću dostići do brojke od 100 (opet smeh).

Omiljeni film?

"Kad porastem biću kengur".

Koju muziku slušaš?

Ulgavnom, stranu, mada zavisi i od prilike.

Tvoj savet deci bio bi?

Pratite svoje snove, stremite ka njima, ne odustajte nikada…