RK Vojvodina proslavila je 9.avgusta 67.rođendan. Iako u "poznim", "Stara dama" doživljava svoje najbolje godine. O istoriji, o današnjici, o budućnosti razgovaramo sa predsednikom kluba Milanom Đukićem.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Napomena: sa zvezdicom su označena pitanja navijača

Kakav je osećaj biti najtrofejniji predsednik u skoro sedam decenija dugoj istoriji kluba, imajući u vidu kakvi su sve velikani ovog sporta bili u istoj ulozi?

– To je velika čast, odgovornost i obaveza. 

Velika je čast biti na čelu kluba koji je treću godinu uzastopno državni prvak, isto toliko proglašen za najbolji klub u AP Vojvodini, dobitnik Novembarske povelje Grada Novog Sada, Hello Awards nagrade i mnogih drugih priznanja. Neki ljudi se bave sportom, a da ne uspeju da osvoje ni lokalni turnir, iz tog ugla ovo su veliki uspesi i velika čast.

Velika je odgovornost pred sobom, javnošću, sponzorima, upravi, igračima jer u današnje vreme stajati na čelu kluba i držati do obećanja da će klub ići napred, da će nastaviti sa uspesima,  da će ispunjavati ugovorne obaveze . to je velika odgovornost.

Velika obaveza je trošiti svoje slobodno vreme i energiju na klub u kome nisi profesionalno angažovan. Kolika? To najbolje zna moja porodica, ali ne žalim jer njihovu podršku imam i znam da su ponosi na sve uspehe. Ja predsedničku funkciju ne shvatam kao privilegiju, već kao vid društvenog angažmana, koji nesumnjivo donosi i društveni ugled, ali meni je mnogo bitnije da znam da kroz sve selekcije kluba, kamp, školu rukometa, trenutno imamo oko 200 dece koja aktivno treniraju, bave se sportom, odrastaju u našem klubu i pre svega postaju dobri ljudi, pa tek onda dobri igrači, spremni da gube i pobeđuju sa istim dostojanstvom, koje se samo kroz sport nauči. To nema cenu. To je moja misija. Pehari i trofeji dolaze i odlaze.

* Omiljena boja?

– Crvena. To je boja ljubavi, starsti, opasnosti, izazova, borbenosti. Tamo gde je crvena niko nije ravnodušan. 

Koji je za Vas najznačajniji trenutak u vremenu dok ste na mestu prvog čoveka kluba?

– Svake godine nailazi jedan takav trenutak. U prve tri godine mislio sam da je najvažniji trenutak bio kada smo uspeli da vratimo dugove i kada je klub bio na nuli. Onda smo 2011. osvojili Kup Srbije, 2012. smo počeli da stvaramo šampionsku ekipu i mislio sam da je ta odluka najvažnija. Kada smo 2013. osvojili titulu pomislio sam, to je to. A onda smo 2014. osvojili i titulu i super kup. Ove 2015. godine kompletirali smo četiri trofeja što nikad niko pre nas nije uradio. To je bio san, ali izgleda da sada moram da prebacim snove preko granice. Moraćemo da počnemo da sanjamo evropske snove. Valjda će se neki i ostvariti.

* Koji igrač u istoriji kluba je na Vas ostavio najbolji utisak i zašto?

– To je kao i ovo pitanje oko najznačajnijih trenutaka. Ima ih više. Uglavnom su morali biti pre svega ljudi, pa drugari, intelektualci, pa tek onda dobri rukometaši. Žao mi je što sam možda propustio da neke od tih momaka i bolje upoznam, ali evo izdvojiću one koje sam upoznao i koji su ostavili trag u istoriji kluba.

Vlada Mandić, zato što je bio igrač i kada je klub bio na vrhu, ali i kada je bio na dnu. Zato što je igrao za "nula" dinara jer je prepoznao situaciju. Zato što je bio kapiten i celog sebe dao za osvajanje Kupa 2011. godine. Steva Popov zato što je bio prvi kapiten koji je podigao dva puta trofej državnog prvaka. Danimir ĆurkoviĆ, sadašnji kapiten, lider tima, stub odbrane, autoritet, igrač intelektualac. Uroš Elezović, čovek koji je obeležio ovu epohu uspeha, povezao mnogo toga, dostojanstveno izdržao da tek u 33.godini postane reprezentativac. Ima rukomet u malom prstu, a opet je nevidljiv van terena. Autoritet je stvorio na terenu. Zaista poseban igrač. Klub mu duguje zahvalnicu.

Kada Vam je bilo najteže?

– Nijedan poraz mi nije toliko teško pao. Moja filozofija je da su porazi korisni ako se iz njih izvlači pouka i strategija za buduće pobede. Daleko od toga da mi je bilo lepo i drago kada smo u tri utakmice Lige Evrope na domaćem terenu za loptu ili dve gubili od milionskih timova kao što su Porto, Skjern ili Berlin. Nije. Ipak, najteže mi je bilo kada smo u maju 2014. godine doneli konačnu odluku da klub mora da odluči gde će i kojim će putem. Dve grupe ljudi. Dva mentaliteta. Dve generacije, i dva potpuno različita cilja: nazadovanje i nepotizam ili napredak i profesionalizam. Tih mesec dana, kada znate da od 30 ljudi u skupštini zavisi budućnost kluba, tih mesec dana su mi bili najteži. Ne toliko što bi mogli da izgubimo na tim izborima, već što je klub danas mogao da bude u play out-u Super lige, a eto on je danas ovo što jeste. Istorija je ipak merilo svega.

* Omiljeni film?

– Ko to tamo peva. Najmanje zbog smešnih scena i trejlera koje svi znamo napamet. Ponajviše zbog dublje filozofije tog filma. Zato što se presek srpskog društva pred drugi svetski rat nalazi u izolovanoj sredini kakav je autobus. Maestralo skinut presek osobina, interesa i načina razmišljanja raznih slojeva drustva tog vremena. Bilo bi zanimljivo snimiti "Ko to tamo peva 2" sa sličnim presekom srpskog društva pred 1999. godinu. 

U čemu je tajna uspeha Vojvodine? Koji je razlog takve dominacije u Srbiji?

– Nema tu tajne. Mi se rukovodimo geslom da klub mora da ide napred iz godine u godinu. Da se najpre stvara klub, zatim tim, pa uspesi. Katar je primer da se sa puno novca može stvoriti vicešampion sveta. Igraju li deca u Kataru rukomet? Dakle, sa puno novca se može napraviti tim za uspeh, ali se klub stvara godinama. Stvorili smo klub ako je to neka tajna.

* Omiljena knjiga?

– Iz struke: Platon – Država. Van struke: Karl Marx – Kapital. Onako za sebe: Balašević – Tri posleratna druga. Trenutno čitam: Aleksandar Gatalica – Veliki rat.

Gde je Vojvodina u Evropi? Prema Vašem mišljenju, šta je potrebno kako bi bili ravnopravni sa najboljim klubovima?

– Vojvodina je sada kao i Srbija na vratima Evrope. Poznata i priznata ali niti dovoljno spremna za Evropu, niti dovoljno sigurna u sebe da je to pravi put. Međutim, počinjem polako da mešam politiku u sport, a to neće biti dobro. Bićemo i u Evropi sve bolji. Obećavamo.

* Može li Vojvodina da angažuje Nikolu Karabatića?

Može. Samo nam nedostaju milioni potrebni za taj transfer. Da sam na njegovom mestu, ja bih karijeru završio, eto sebi za dušu, u nekom srpskom klubu. Nemojte da me pitate zašto tako mislim jer bi to bilo onako za dušu, a kad je za dušu, tu nema logike.

Prošle sezone Vojvodina je osvojila sve što se moglo osvojiti u domaćim takmičenjima. Mnogi očekuju iskorak u Evropi. Da li je to moguće ove sezone?

– Sigurno je da ćemo napraviti iskorak. Već jesmo, prvi put igramo LŠ. Koliko ćemo biti dobri? Pa trudićemo se da budemo što bolji. Sada krećemo sa dna Lige šampiona, prvi korak je napraviti priključak, imamo čemu da se nadamo da možemo i u gornju polovinu te lestvice najboljih evropskih timova u nekim narednim godinama.

* Da niste predsednik Vojvodine, koju funkciju bi imali u sportu?

– Ja sam ceo život u sportu. Nisam trenirao rukomet, već fudbal. Igrao sam za Novi Sad i Železničar. Nikad profesionalno. Bio sam u upravi ŽKK Proleter i pratio taj klub od beton lige do prve savezne lige. Sada sam u rukometu. Ali nije mi problem da budem predsednik ili da sa ekipom sa kojom rekreativno igram fudbal iscrtavam linije na terenu. Jer to je pitanje da li si sportista ili ti je sport način da zaradiš. To su velike razlike.

Da li ste zadovoljni podrškom navijača, odzivom publike?

– Publika je pravo merilo stvari. Puna hala ne znači da dobro radite, već da imate atraktivnu utakmicu. Mnogo više mi znači da vidim roditelje sa klincima koji gledaju utakmicu. Kada sam dočekao da rukometaše ponovo čekaju devojčice da se slikaju, klinci drže loptu da im se potpišu i na društvenim mrežama vidim slike sa igračima, bio sam siguran da smo na pravom putu.

* Da ne živite u Novom Sadu, u kojem biste gradu živeli?

– Voleo bih da se nikad ne odselim odavde. Mnogi maštaju da žive negde drugde. Eto ja maštam da živim u Novom Sadu ceo život. Niti je najveći, niti je najbolji, niti je najuređeniji, niti naj, naj, naj… Ali koji normalan čovek bi poželeo da živi u najboljem, najuređenijem i najvećem gradu. Čime bi se onda bavio? Šta bi bio san da promeniš i unaprediš? Bilo bi dosadno. Porto je grad koji je ostavio utisak na mene. Zašto? Zato što je kao i Novi Sad, lep i sa 100 mana, ali kad mu zavoliš mane, to je zauvek.

* Kad bi Vojvodina imala budžet od 10 miliona evra, koja biste tri igrača doveli?  

Možda gore navedenog Karabatića, a sigurno bih vratio Elezovića, onako za mene, da mu se odužimo za uspehe. Preostali novac bih prepustio stručnom štabu da potroši stručno i razumno.

* Da li smatrate da ste pravi čovek za predsednika rukometnog saveza Srbije?

– Bilo bi malo neskromno i neučtivo da sam sebe kvalifikujem i kandidujem. Izbori u rukometnom savezu su sledeće godine. Do tada nas čeka mnogo posla u Vojvodini. Ipak, bilo bi i neskromno da lažem i da glumim naivnu mladu da ne znam da se po rukometnom svetu priča da sam jedan od kandidata. Ako bude postojao konsenzus klubova i meni značajnih ljudi u rukometu da treba da budem, biću. Ako toga ne bude, neću biti. Vrlo jednostavno. Oni koji bi me želeli znaju da neće ostati baš sve kako jeste, naprotiv biće promena, kakvih i kog obima, to ne znam jer se još time ne bavim dubinski. Oni koji me ne žele, plaše se promena jer znaju da će prvi biti odstranjeni. Ovo je iskreni odgovor, ja samo tako znam.

* Koliko je budžet Vojvodine u odnosu na Barselonu, Kil, Vesprem i ostale najjače klubove u Evropi?

Teško da je to za komparaciju. Navešću primer hrvatskog Neksea koji igra regionalnu ligu, kao i mi. Nekse ima tri puta veći budžet od Vojvodine, a igrački i rezultatski smo gotovo u istom rangu. Taj isti Nekse ima 10 puta manji budžet od najvećih klubova u Evropi, dakle, sve je jasno. Ponosan sam na to kakav rezultat pravimo imajući u vidu koliki budžet imamo.

* Može li Vojvodina do titule prvaka Evrope. Na primer da u godini kada bude slavila 70-ti rođendan?

– Teško. Vrlo teško. Neću reći da nije nemoguće jer bismo tako srušili snove, ali realno gotovo je nemoguće (smeh).

* Poruka navijačima Vojvodine bila bi?

Oni to znaju: MI SMO JEDNO – TO JE NAŠA SNAGA! I još jednom, veliko hvala FIRMI za svu podršku rukometnom klubu. Nikad nismo i nećemo im ostati dužni. Bićemo još bolji, obećavam.