Tradicionalno, po završetku sezone, razgovaramo sa predsednikom kluba, najtrofejnijim u istoriji RK Vojvodine, Milan Đukićem. Kako se osećate kao predsednik državnog prvaka koji je to učinio četiri puta zastopno, najviše u SR Jugoslavili i Srbiji?
– Kada se prihvatite da budete sportski radnik, u mom slučaju predsednik kluba, prihvatate i sve one lepe, ali i manje lepe strane tog poziva. Naravno da je i čast i ponos biti predsednik kluba koji je četvrtu godinu zaredom šampion države. Tada se pokazuju najlepše stvari sporta. Imate pažnju medija, društvena priznanja, prijeme kod sponzora kluba, Gradonačelnika i slično, a samo mesec dana pre toga klub je bio u situaciji da gotovogubi titulu državnog prvaka. Tada nema svega pobrojanog i imate problem i morate da donesete odluku uprkos svojim stavovima. Na svu sreću doneli smo pravu odluku, ekipa se probudila, vezala osam pobeda i potvrdila da ima najveći kvalitet u Srbiji.
 

Da li Vam je malo četiri titule? Da li je sledeći poduhvat osvojiti duplo više i prestići tako bivšeg dvostrukog evropskog prvaka Metaloplastiku koja je to učinila osam puta u seriji u ex-Yu?
– Sport je čudan. Kada smo došli u klub pre gotovo 9 godina imali smo dugove, jednu garniture dresova, prostorije su bile u Masarikovoj, neuređena arhiva i uprava kluba. Onda smo 2011 godine osvojili Kup, 2012 nam se učinilo da kao vicešampioni možemo do titule, a 2013 smo osvojili prvu titulu. 2014 smo želeli da dokažemo i sebi i drugima da možemo da je odbranimo. Onda smo 2015 osvojili sva četri trofeja prvenstvo, kup, superkup, svesrpski kup. 2016 smo zapoieli sa ekipom koja nije prošla pripreme, novim stručnim štabom, igrlai smo Ligu šampiona, a na samom poćetku play off-a uprkos mom stavu da ne menjamo trenera u toku sezone, bili smo prinudjeni da to učinimo. Sedeli smo satima i na kraju doneli odluku kao razumni i odgovorni ljudi. I uspeli smo. Proslavili titulu par dana, pa krenule nove brige. Evropska takmičenja, tim, dugovanja iz Lige šampiona, itd. Ali rekoh već, to je sastavni deo sporta. Tako da je je sve moguće kad je o novim titulama reč, ali prvo se postepeno moraju rešavati svi problemi koji na okružuju. 

Pred svaku novu sezonu provlači se jedno pitanje. Kako zadržati šampionski tim? 
– Teško. Sudbina sportskih klubova je da stvaraju igrače i kada postanu reprezentativni nivo oni odlaze. To je prosto tako. Imaćemo odredjenu migraciju igrača ali okosnicu tima ćemo zadržati. Prikljucicemo mladje igrače prvom timu, stvarati od njih igrače za neke buduće uspehe. Mi nastavljamo svoju priču, gazimo svoj put, ostavrujemo svoje ciljeve i ne osvrćcemo se puno ni na tapšanje po ramenu niti na fokus grupe i ljude koji nam svašta dobaciju uz put.
 
Nova sezona i nova Liga šampiona. Jel osećate novo uzbuđenje? Odakle toliko energije i strasti?
– Mislim da je Liga Evrope mera stavri za srpskog prvaka. Eto vam i ekskluziva kad je reč o tome koje ćemo takmičenje izabrati. Jednostavno, probali smo prošle godine, videli da jedva možemo da se nosimo sa velikim ekipama. Veliki su to troškovi i klub još uvek trpi posledice igranja LŠ. Tako da ćemo ove godine biti rukovodjeni isključivo interesom kluba. Ako niko drugi nema interes da postanemo konkurentni u LŠ, pa što bi to bio interes samo kluba ? Na kraju čijim i kojim sredstvima da to uradimo ? Da dovedemo klub na ivicu stečaja, zarad čega? Da bi smo ponovo sedeli u loži SPENS-a i glumili veliku ekipu iz LŠ ? Ne, ja nisam iz te price. Ovo je posao, a donošenje odluka vezanih za posao su surova realnost. 
 
Vojvodina beleži vrhunske rezultate i u mlađim kategorijama. Titula kod pionira prva je nakon 19. godina. Umalo državni pehar i kod juniora. Jel to govori da se polako uspostavlja dominacija u svim selekcijama?
– Ako imate puno novca vi možete da kupiti 20 igrača i napravite tim koji će osvojiti prvenstvo. A da li ste napravili klub? Niste. Klub postajemo "danas" jer možemo sa ponosom reći da imamo sve selekcije, i to ne bilo kakve, već šampionske. Klub se postaje kada selektovani igrači prelaze iz jedne u drugu kategoriju i kada prvi selektovani igrači iz naši mladjih kategorija budu priključeni prvom timu. Sanjali smo titule i dosanjali ih, ali sanjali smo i ovo da postanemo KLUB!

I za kraj, iskreno da odgovorite. Često se u rukometnim kuolarima pominjete kao predsednik rukometnog saveza Srbije. Jel ima tu istine ili je to samo povezivanje uspešnog rukovodioca sa tako odgovornim mestom?
– Kada se raspišu izbori u RSS, onda je logično da se traže kandidati koji bi mogli da konkurišu za razna mesta u tom savezu. Pravio bih se neveštim i neobaveštenim kada bih rekao da do mene nisu došle priče o mojoj kandidaturi. Samo, svako ko to prica ne zna procedure izbora. Niti se kandidatura podnosi, niti ja mogu da donesem odluku o tome, niti odlazeći predsednik postavlja, po nekom automatizu nekog svog “naslednika”. Procedura je malo komplikovanija i zahteva opšti konsenzus rukometnog sveta oko bilo kog imena. Pa uostalom i mog. Dakle bilo bi pretenciozno da kažem da jesam kandidat kada me niko nije kandidovao, niti je izborni proces još došao u tu fazu, ali bilo bi bio i lažno skroman da kažem da ne znam ništa o pričama da jesam jedan od kandidata. Iskustvo koje imam u radu u društvenim, politićkim, pa i sportskim organizacijama govori da mi o ozbiljnosti bilo čije kandidature može raspravljati kada dodje vreme za to. A to vreme je u slučaju RSS negde u septembru ove godine.  Ono sto hoću da kažem da ko god bude predsednik RSS očekuje ga ogroman posao. Novi olimpijski ciklus, sredjivanje stanja u kancelarija RSS u Beogradu koja je možda i najlošiji segment srpskog rukometa, sredjivanje stanja sa trajnim rešenjem oba selektora i slično.